Universelles Leben - Deveta i Deseta zapovest

Dve poslednje Zapovesti možemo sažeto posmatrati, jer su po sadržaju veoma slične. U Skofild (Scofield) Bibliji u prevodu Martina Lutera Deveta Zapovest glasi: "Ne poželi kuću bližnjega svoga", a Deseta Zapovest: "Ne poželi ženu bližnjega svoga, niti njegovog slugu, ni sluškinju, niti njegovog vola, ni magarca, niti bilo šta što tvoj bližnji poseduje".

U prerađenom prevodu Martina Lutera iz 1984. godine Deveta Zapovest glasi slično: "Ne poželi kuću svog bližnjeg" i Deseta Zapovest "Ne poželi ženu, slugu, sluškinju, govedo, magare niti bilo šta što tvoj bližnji poseduje." U Bibliji "Dobra vest" su Deveta i Deseta Zapovest sažete u jednu. Tamo stoji: "Ne pokušavaj da za sebe uzmeš ono što drugome pripada, ni njegovu ženu niti njegove sluge, goveda, ili magare, niti bilo šta drugo što mu pripada".

Zapitajmo se: šta mi zapravo pripada? Vidim li sebe onakvim kakav uistinu jesam, kao kuću Svetoga Duha, kao hram Božji šta mi onda pripada? Meni pripada Božje obilje, Nebo i Zemlja. Sve što postoji je kao esencija i snaga u meni, u mom duhovnom telu koje je mikrokosmos u makrokosmosu. To je moje duhovno nasleđe. Moj Otac, koji je takođe Otac svih čistih bića, duša i ljudi, je svakome od nas dao nebrojene snage beskonačnosti u nasleđe. Sve je to u nama i mi treba to da otkrijemo živeći po Božanskom Zakonu.

Ono što je u spoljašnjem, u zemaljskom naše, to je takoreći naše zemaljsko nasleđe. To je dar Božji kojim treba dobro da upravljamo, ali za koji nikako ne treba da se vezujemo.

Odatle, s obzirom na Devetu Zapovest proizilazi "Ne poželi kuću svog bližnjeg": budi zadovoljan onim što ti je Bog dao, onim čime smeš da upravljaš. Tvoj je zadatak da ono što u zemaljskom poseduješ, poštuješ, zakonito umnožavaš i čuvaš, i ne treba da zavidiš svom bližnjem na onome što poseduje.

Mnogi zavide svojim bližnjima, na imanju i dobrima, jer u našem svetu postoji neuravnoteženost, nejednakost. Kada bi svi podjednako posedovali, onda niko ne bi živeo u siromaštvu. Svako bi bio manje ili više zadovoljan, jer, na kraju krajeva poseduje isto što i komšija. Možda je ono njegovo drugačije oblikovano, drugačije izgrađeno, drugačije pripremljeno i uređeno, ali posmatrano kao energija, posedovao bi to isto. Sve dok na Zemlji postoji ta neuravnoteženost, ljudi će se ogrešivati, i o Devetu Zapovest: "Ne poželi kuću svog bližnjeg".

U zajedničkom prevodu čitamo o tome kako su živeli prvi hrišćani u prvom stoleću nakon smrti i vaskrsenja Isusovog. Tamo stoji: "Zajednica vernika je bila jedno srce i jedna duša. Niko nije nazivao svojim vlasništvom ono što je posedovao, već je sve bilo zajedničko... Niko od njih nije živeo u nevolji. Svi koji su posedovali zemljište, i kuće, prodali su svoje vlasništvo, doneli dobit i položili ga pred noge Apostolima. Svako je od toga dobijao onoliko koliko mu je bilo potrebno". (Dela Apostolska 4,32-35)

Vidimo: ukoliko ljudi žive po hrišćanskim idealima, po zapovesti zajedničkog života, jedinstva, zajedništva, bratstva, onda za njih zahtev Devete i Desete Zapovesti nije više aktuelan, jer oni nisu više vezani za ličnu svojinu. Sve pripada zajednici i svi rade u zajednici za dobrobit svih. Današnji prahrišćani teže sličnome. Sve je više ljudi koji se trude da žive na taj način. Oni sastavljaju imanja i dobra, tako da svako može imati podjednako od onoga što zajednica primi i čime upravlja i podjednako primi od onoga što zajednica privredi.

Ako smo rođeni u blagostanju ili su nam ga donele životne prilike npr. dobro plaćen posao, uspešno vođena radnja tako da imamo previše imovine i blagodeti, onda je važno kako se prema tome što imamo odnosimo. Upravljamo li imovinom na ispravan način i ako dajemo dalje ono što nama nije neophodno potrebno onda će to i naš naslednik sin ili kći moći tako da održava. On će to od roditelja primiti, time dobro upravljati i ono što mu nije neophodno potrebno dati drugome.

Ako roditelji nisu na ispravan način došli do svoje imovine i dobra, kako će to onda ići dalje? Po zemaljskim zakonima, posle smrti roditelja posed pripada nasledniku. Ali kako stoji sa duhovnim zakonitostima? Može li posed koji nije izgrađen pozitivnim snagama života, davanja i primanja, da bude trajan?

Pogledamo li u svet prepoznaćemo često da se neka preduzeća u drugoj ili trećoj generaciji gase. Naslednici imaju možda sasvim druga interesovanja. Tako se često raspada ono što su roditelji nezakonito stekli. Devetu Zapovest: "Ne poželi kuću svog bližnjeg" takođe možemo duhovno posmatrati.

Mi prahrišćani verujemo da je svako od nas hram Svetoga Duha, dakle kuća Božja. Kako je kada želimo neku osobu da bismo njegovu kuću, njegov hram, možda telesno ukaljali, oštetili i oskrnavili? Kako je kada kuću, hram svog bližnjeg posmatramo kao našu svojinu, da bismo sa tim hramom, sa tom kućom činili šta hoćemo? Ako npr.tu kuću u kojoj boravi Duh Božji tog čoveka, koristimo kao roba i natovarimo mu najteža bremena i poslove, ako naši bližnji rade kod nas za malu platu, a mi se odajemo porocima, živimo raspino i uživamo u svom bogatstvu tada se osećamo jednaki Bogu i tako kao lažni Bog prodiremo u kuću, u hram svog bližnjeg i koristimo ga kao oruđe.

Jedan pogled na našu zapadnjačku istoriju: u srednjem veku postojalo je ropstvo. Seljaci su radili za plemstvo a sami dobijali samo delić onoga što bi privredili. Setimo se takođe robovlasništva. Evropljani su u Africi otimali ljude, odvozili ih lađama u Ameriku, i tamo ih, kao stvari, davali na licitaciju. Bogataši tog novog sveta kupovali su robove (licitirali), plaćali za njih, držali ih skoro kao životinje, koristili njihovu radnu snagu i dopuštali da ovi bedno žive.

Istorija pokazuje da je jedna od zvaničnih hrišćanskih crkava držala robove sve do 19. stoleća. Postavlja se pitanje: ko je određivao pravac te institucije? Da li je to bio Hrist Božji, koji je kao Isus podučavao bratstvo i sestrinstvo, ili su druge snage bile na delu?

U Africi su ljude hvatali i prodavali na licitaciji vodila se dakle, trgovina robljem. To danas u tom obliku više ne postoji. Međutim, zar se ne događa nešto slično pri krštenju novorođenčadi? Nismo sasvim osobođeni robovanja, jer: deca koja ne mogu sama da odlučuju, jer su premlada i još ne poseduju dar odlučivanja, se jednostavno uzimaju i krštenjem vezuju za jednu instituciju, iako je Isus podučavao: "Najpre poučavajte, a onda krštavajte", što znači: pusti svog bližnjeg da slobodno odluči koju će veru da prihvati.

Vidimo i shvatamo da ne treba čvrsto da se držimo slova Biblije, jer bi mnogi od nas mogli reći: "Ja ne želim kuću svog bližnjeg, zadovoljavam se svojom i zadovoljan sam, dakle, ne kršim Devetu Zapovest "Ne poželi kuću svog bližnjeg". Ja sam dobar hrišćanin." Ko se sam ne kontroliše, ko svoje misli temeljno ne ispita, ko ne shvati smisao reči u Bibliji, taj se uljuljkuje u verovanju da on Deset Zapovesti uveliko ispunjava. Kako ogrešenje o Devetu Zapovest može još da izgleda, pokazaćemo na sledećem primeru, vezano za Desetu Zapovest.

U Luterovoj Bibliji Deseta Zapovest glasi slično Devetoj: "Ne poželu ženu, slugu, sluškinju, govedo, magare niti bilo šta što tvoj bližnji poseduje." Ova Zapovest kazuje da mi svom bližnjem ne treba ni sve ovo, a niti bilo šta drugo da ukrademo. To ne mora da se dogodi silom ili spoljnim pritiscima. Često to biva vrlo suptilno preko naših želja i htenja. Tako se može dogoditi sledeće:

Bacili smo oko na neki posed, npr. imanje. Dugo vremena, godinama, gajimo želju, dok jednoga dana naš bližnji, zbog neke situacije, reši da proda posed a mi ga tada možemo kupiti. Tada razmišljamo ovako: "Ovaj posed mog bližnjeg sam oduvek želeo. Slučaj je, eto, hteo da on prodaje svoje imanje i ja ga sada mogu kupiti. Kakva sreća!" Da li je to zaista bio slučaj ili sreća? Da li nam je Bog pri toj kupovini pomogao? Ili su to bile naše želje i htenja? Da li smo možda intenzivno o tome sanjarili, dakle, slikovito zamišljali da tu imovinu posedujemo? Misli su snaga, slikovite želje takođe; oboje žele da se ostvare.

Možda smo godinama odašiljali želje u mislima. Oko tog imanja smo stvorili čitavu auru želja, i vlasnik je sada zapao u teškoće. Ko je podstakao te teškoće? Možda mi svojim željama. Moguće je da je naš bližnji već imao poteškoća, koje su takav razvoj pospešile. Međutim, da su one postepeno izašle na videlo, onda bi on mogao jednu za drugom da očisti i ne bi morao prodati svoje imanje. Znači, i mi smo sukrivci u tom procesu kupoprodaje.

Sledimo taj primer dalje: mi kupimo to imanje. Možda sa njim preuzmemo i slugu, sluškinju, govedo, magare i sve ono što je pripadalo prvom vlasniku. Na početku, ide sve kako treba. Kod druge ili treće generacije nedostaje energija, jer naša deca i deca naše dece nemaju interesovanja za to imanje. Tada se postavlja pitanje: zašto je to tako? Imanje je pogrešno, dakle, nepravedno, neispravno, nepošteno stečeno; naime, na osnovu želje, zavisti; konačno, tome je prethodila jedna razbojnička namera.

Tome možemo dodati i ženu koja je spomenuta u Desetoj Zapovesti: mi šaljemo misli i drugoj ženi, sve dok je ne posedujemo, isto kao što posedujemo i vladamo imovinom svog bližnjeg i smatramo je svojom. Mnogi se osećaju kao vlasnici manjeg ili većeg imetka. Kako se ponašamo sa svojim takozvanim vlasništvom? Smatramo li ga svojim vlasništvom sa kojim možemo da radimo šta god želimo ili vidimo sebe samo kao upravljače onog što nam je Bog poverio?

Ako sve što je preko naših potreba dajemo, tako s pravom imamo to imanje. U tom slučaju bićemo zadovoljni svojom ženom, svojim slugom, svojom sluškinjom, govedom, magarcem i svim onim što je tu. Ko nije zadovoljan onim što mu je Bog poverio na upravljanje, taj može da traži i da prihvati ono što odgovara njegovoj predstavi. Ko, međutim, teži za posedom svog bližnjeg i želi ga, taj želi nešto isključivo za sebe. Ko želi samo za sebe, svoje vlasništvo, svoj posed, taj će ga pre ili kasnije dobiti ali ne uz pomoć Božjih snaga. I čim ga bude dobio, ponovo će ga izgubiti. Jer zakonitost u Zakonu uzroka i posledica glasi: ono što želiš da zadržiš, izgubićeš.

Za nas prahrišćane je "želeti" isto što i "oteti", jer znamo da gajenjem misaonih želja često možemo počiniti više negativnog nego rečima koje kratko izgovorimo, ali koje onda više u mislima ne pojačavamo. Misli su snaga, misli želja su snage koje pljačkaju. Iako našem bližnjem ne možemo odmah oteti ono što poseduje tamo negde kasnije uzećemo mu to našim žudnim mislima, našim neistinitim rečima, i možda nepoštenim delovanjem, onda kada je naš bližnji za to prijemčiv.

I omalovažavanje bližnjih zbog neke osobine, sposobnosti ili stvari koju poseduje i na kojoj mu zavidimo, prestup je protiv Devete i Deste a takođe, i protiv Sedme Zapovesti "Ne kradi".

Kao što vidimo u to malo reči Devete i Desete Zapovesti leži mnogo toga za samospoznaju sa jedne strane materijalni aspekat, sa druge duhovni, Hram Božji, bližnji, naš brat, naša sestra.

Tako mi prahrišćani vidimo Deset Zapovesti i prema njima se upravljamo. Tako poneko od nas može reći da zahvaljujući tome sretnije i slobodnije živi, da je postao umeren i da poseduje sve što mu je potrebno i još mnogo više. Jer Bog je obilje i daje onome ko ne žudi, ko ne svedoči lažno protiv svog bližnjeg, ko bližnjeg ne potkrada ni mislima ni delom.

Mnogi će Deset Zapovesti shvatiti drugačije. Ne želimo nikoga da prisilimo da misli i živi onako kako to mi činimo. Svako je slobodan i svako ima drugi stepen spoznaje. Ako živimo po našem merilu i po našem shvatanju Dest Zapovesti, ako ih dakle uključimo u svoj svakodnevni život, onda ćemo iz svake Zapovesti sve više spoznavati, jer nam se svest širi i vidimo dublje.

Mi Hristovi prijatelji u Univerzalnom životu imamo jednu želju: neka se sve više ljudi okrene prema Deset Zapovesti i svoj život usmeri prema njima. Mi prahrišćani osećamo se povezani sa svim ljudima, jer u Bogu smo svi braća i sestre, jer smo Božja deca.

Želimo vam mnogo snage, i da osetite ljubav našega Gospoda i Spasitelja Hrista.

"Deset Božjih zapovesti"

Slovo će oživeti tek kada čovek počne da ispunjava Zapovesti. Na taj način on postepeno sazreva u sveobuhvatni Zakon ljubavi i života. Samo onaj ko Zapovesti ispunjava srcem i u duhu ljubavi spoznaće sveobuhvatni Zakon i tako naći istinu, koja je u unutarnjem čovekove duše.Iz knjige "Ovo je Moja Reč"

Ovaj tekst je dostupan i kao knjiga "Deset Božjih zapovesti". Knjiga se može naručiti od Izdavačke kuće Reč.