Universelles Leben - Peta zapovest

U većini Biblija je Peta Zapovest jednostavna i jasna: "Ne ubij". Tako u Skofild Bibliji* (Scofield Bibel) stoji sledeća primedba: "U hebrejskom jeziku postoje različite reči kojima se izražava pojam "ubiti". Glagol koji se ovde upotrebljava je posebna reč, koja jedino može značiti ubistvo i označava uvek namerno ubijanje. U zajedničkom prevodu evangelističke i katoličke crkve to je već "službeno". Tamo stoji: "Ne ubij namerno".

Ovo pobuđuje pitanja. Šta je sad ispravno? "Ne ubij" ili "Ne ubij namerno"? Kako treba mi hrišćani da se ponašamo? Gore navedena primedba u Skofild-Bibliji kazuje da ne treba namerno da ubijamo. U odnosu na životinjski svet ova Zapovest nenamernog ubijanja bi imala smisla, jer gde god da kročimo, ispod naših stopala su mnoge često sasvim sićušne životinje. Zgazimo poneku od njih, ali to ne činimo namerno. Ako se naslonimo na drvo, ubićemo isto poneku životinjicu; mi ih ne vidimo; dakle, ne činimo to namerno. Ukoliko pak, nekog čoveka želimo ubiti, onda ćemo to učiniti namerno. To se uopšteno naziva umorstvom. Dakle, ubijanje je isto što i namerno ubijanje.

Ako ovo pobliže osmotrimo spoznaćemo: ukoliko čovek čoveka ubije, imao je pre toga određene misli, a misli su snaga. Misli ne možemo da vidimo, a ipak su to energije, one su stvarne i one deluju. Na primer, u ratu smo obuzeti mislima straha: neprijatelj tako zovemo našega brata može da nas ubije. Onda ubijmo prvo mi njega. Ukoliko je neko vojnik, onda mora misliti i na to da će možda morati da ubija; jer vojnik uči i vežba ubijanje, da bi to kasnije činio.

Zagovara li neka institucija rat, kao na primer katolička ili evangelistička, onda ne čudi što joj primedba, kao ona u Skofild Bibliji, pogoduje.

Ubiti ili umoriti svako zna: ko ide u rat ubiće možda svoga brata. S obzirom da nam je Isus iz Nazareta objavio da smo braća i sestre, deca jednog Oca, onda to nije ništa drugo nego bratoubistvo, zvali ga mi ubistvom ili umorstvom.

Jedno pitanje za vas, dragi čitaoci: "Vidite li vi neku razliku između toga da li će vas neko ubiti ili umoriti? Verovatno ne, jer smrt je smrt."

Ako smo pravi hrišćani, moramo se zapitati: "Šta bi na to rekao Isus?" On je Petru, kada je ovaj jednom vojniku odsekao uvo, rekao: "Vrati mač u korice", i Isus je zacelio uvo. Zašto? Ne činite nikome nasilje ili nepravdu. Isus je po smislu rekao: "Ko se mača lati, od mača će poginuti." Što znači: Ko uzme pištolj i ubije brata, biće isto tako ubijen hicem iz pištolja osim ako teži milosti Božjoj i dozvoli da se njegova savest probudi i iz sveg srca očisti svoj dug. Ukoliko kažemo: "Danas ću ubiti svoga brata, koji je moj neprijatelj, a sutra ću se pokajati," onda nam to neće pomoći. Nasilje prouzrokuje nasilje. Mi shvatamo besmislenost ratova. Tu se kaže: "Vojnici se šalju u rat, da bi bio mir." Može li se oružjem, topovima, ubijanjem naših bližnjih stvoriti mir?

Mi znamo da nam se sve grešno što od nas potekne, vraća. Strah našeg bližnjeg, koji oseća hitac u srcu, koji oseća da mora umreti; njegov bol, njegove misli, mržnja, njegova želja za osvetom sve su to energije koje se ne gube. One imaju negde svoje utočište; delom u onome koji umire, jer i on je bio vojnik. On će taj deo negativnih energija poneti sa sobom kao opterećenje u carstva duša, a najčešće u novi život na zemlji. Osećaji i misli umirućeg padaju i na počinioca. Počinilac je namerno ubio, jer je znao da će kao vojnik ubijati.

Ono što se u ovom životu ne okaje odvešće nas u novim životima na zemlji u slične situacije. Na primer, rodimo se u zemlji gde se vodi rat. Preko točka ponovnog rađanja susreću se počinilac i žrtva uvek iznova. Počinilac i žrtva će stalno biti neprijatelji sve dok jedan drugome ne pruže ruku i sklope mir. Krivica, koja ih povezuje, kao karika lanca, biće očišćena i razrešena samo obostranim moljenjem za oproštenje i praštanjem.

Točak otelovljavanja, reinkarnacije, jasno je vidljiv na mnogim događajima današnjeg vremena. Sve je energija, a energija je neuništiva. U ratu, na primer, deluje snažan talas nagomilanih agresivnih energija ne očišćenih grehova mnogih ljudi, energija koje su se možda stolećima sakupljale i gradile.

U Bibliji stoji: "Ono što čovek poseje, to će i žeti." Sejemo li smrt, ubijajući svoje bližnje namerno, onda ćemo i mi umreti na isti način, ukoliko na vreme ne spoznamo uzroke, i uz pomoć milosti Božje ih otklonimo i isto grešno više ne činimo. Tako nas je učio Isus.

Točak otelovljavanja se okreće i stalno vodi u telo one duše koje su se opteretile, a dug nisu otplatile. Osvrnemo li se na ratove u ovom svetu, shvatićemo da se slični ratovi u istim ili susednim zemljama stalno rasplamsavaju. Zašto? Zato što uzroci nisu očišćeni i dovode do posledica. Bog je, preko Mojsija, dao Zapovest: "Ne ubij". Zašto je ovo mesto u Bibliji u novije vreme krivotvoreno u "Ne ubij namerno"? Sledeće objašnjenje nam može pomoći:

Crkve koje su taj falsifikat izvele zagovaraju rat. Drugačijom formulacijom Pete Zapovesti one imaju za to opravdanje, jer po njihovom mišljenju usmrćivanje čoveka u ratu je "samo" ubijanje, a ne namerno ubijanje. S obzirom da je ubijanje tako odnedavno dozvoljeno, dozvoljeno je i bez razmišljanja voditi ratove i ubijati ljude.

Ako dublje pogledamo tu međusobnu zavisnost, onda ćemo ovde prepoznati točak ponovnog rađanja, reinkarnaciju. U prošlosti je katolička crkva dozvoljavala da se ide u "sveti rat", da bi se ljudi druge vere silom pohrišćanili ili ubijali. To se dogodilo, npr. Jevrejima u dolini Rajne i hrišćanskim Mađarima i Saracenima od strane Franaka u prvom krstaškom pohodu. To se dogodilo i sa stotinama hiljada Indijanaca u vreme otkrivanja Južne Amerike. To se događa i u 20. veku, kada je trebalo da balkanske države naseljavaju isključivo "hrišćani". Ubijalo se i pljačkalo i to u ime Hrista.

U dušama svakog tadašnjeg počinioca je, ukoliko se nisu preobratili, i dalje prisutan taj snažan negativni potencijal. To još imaju u svojim dušama i mnogi koji su danas u crkvenim vlastima, koji su možda u ono vreme živeli i učestvovali u takozvanom "svetom ratu". Pošto je to još uvek u duši, reč "ubijanje" se podstiče u mnogim takozvanim crkvenim poglavarima. Javljaju im se misli i osećaji; ali umesto da svoje misli i osećaje prepoznaju i sa Hristom ih očiste, oni predlažu da ubijanje u ratu bude dozvoljeno, jer je i u "svetom ratu" bilo dozvoljeno. Umorstvo, takozvano svesno ubijanje, klanje, potpadalo je tada pod zapovest "Ne ubij". Šta se zaista dešavalo? Kako su ubijani ljudi druge vere? Kako su prošli Germani: ili pokršten, ili skraćen za glavu! A kako su prošli Indijanci?: ili sa crkvom, ili u smrt. Ismejani, osakaćeni, poklani; stotine hiljada, milioni spaljenih od koga?

Točak ponovnog rađanja se okreće. Iste duše dolaze ponovo u drugim telima. Gde? Tamo gde ih vuče opterećena duša. Postavimo sebi još jedno pitanje: "Da li je to bilo ubijanje?" Šta bismo više voleli: da budemo ubijeni ili umoreni?

I jedno i drugo znači smrt. Život je svesno oduzet.

Peta Zapovest važi i za naš odnos prema životinjama. Obe institucije, i katolička i evangelistička, zagovaraju eksperimente sa životinjama. Životinje takođe osećaju! Životinje urliču u klanicama, jer osećaju da će im za nekoliko minuta život biti oduzet. One osećaju da neće umreti prirodnom smrću, već da će im život biti okončan jednim hicem.

To ide još dalje. Pitamo li se: "Zašto su mnoge životinje tužne?" Zato što su svesno patile, ili zato što osećaju da će mnogo patiti, možda u eksperimentima koji će se na njima vršiti. Stogodišnje, hiljadugodišnje iskustvo bola i boli nose delimine duše mnogih životinja. Mnoge to čini tužnim, druge pak agresivnim. Ko je za to kriv?

Šta znači to što su milioni i milijarde životinja namerno ubijene, dakle, svesno klane i korišćene za eksperimente? "To je samo životinja" kaže čovek, ali i životinja oseća; ona plače i kuka. Ako viknemo na životinju ona se trgne i drži se na odstojanju od nas! Vidi se da oseća. A oseća daleko tananije od čoveka i zna kada će na klanje; i zna kada će biti upotrebljena za eksperimente.

Može li se uslovno iz rečenog "Ne počini umorstvo" naći opravdanje za borbe bikova, za borbe petlova; sve su to prilike u kojima ljudi iz želje za borbom i za uništenjem "protivnika" ili iz zadovoljstva dozvoljavaju ubijanje? To nije "umorstvo".

Čovek je okrutan. Zašto se sme ubijati, a ne sme umoriti? O ovom zašto, treba mi hrišćani da razmislimo.

"Deset Božjih zapovesti"

Slovo će oživeti tek kada čovek počne da ispunjava Zapovesti. Na taj način on postepeno sazreva u sveobuhvatni Zakon ljubavi i života. Samo onaj ko Zapovesti ispunjava srcem i u duhu ljubavi spoznaće sveobuhvatni Zakon i tako naći istinu, koja je u unutarnjem čovekove duše.Iz knjige "Ovo je Moja Reč"

Ovaj tekst je dostupan i kao knjiga "Deset Božjih zapovesti". Knjiga se može naručiti od Izdavačke kuće Reč.