Universelles Leben - Prva zapovest

U Bibliji, u Luterovom* (Luther) prevodu, Prva Zapovest glasi:

"Ja sam Gospod Bog tvoj i nemoj imati drugih bogova osim Mene. Ne pravi sebi slike, niti poređenja o onome što je gore na nebu, ni o onome što je dole na zemlji, ni o onome što je u vodi."

Šta nama prahrišćanima u Univerzalnom Životu želi da kaže Prva Zapovest? Kako se mi prahrišćani pridržavamo Prve Zapovesti? Kako ostvarujemo u svakodnevici?

Iskaz na početku Prve Zapovesti glasi: "Ja sam Gospod Bog tvoj." Ovo je za nas prahrišćane od osnovnog značaja, jer Bog je sve što postoji. On je Duh Života i Otac svih nas. U tome je obrazloženo i ono ljudsko odakle i kuda.

U Prvoj Zapovesti se dalje kaže: "Nemoj imati drugih bogova osim Mene." Mi prahrišćani pod "drugim bogovima" podrazumevamo ne samo moć, novac, visoko razvijenu tehniku, strasti, opojne droge i slično, nego i sve ono što ne odgovara Božjem Zakonu, večnoj Reči Božjoj sve su to "drugi bogovi", dakle lažni bogovi. Tu spadaju i preterane želje, strasti i požude, sve ono čemu ljudi preko svake mere teže.

Hranimo li ove preterane želje, pomame, strasti i požude tako što ih duže pokrećemo u našim osećajima, osećanjima i mislima, ili im udovoljavamo, tada je to isto što i obožavanje idola kojima plaćamo danak. Pod "drugim bogovima" podrazumevaju se i ljudi koje uzdižemo, obožavamo i slavimo, umesto da ih kao bližnje jednostavno poštujemo.

U Prvoj Zapovesti se dalje kaže: "Ne pravi sebi slike niti poređenja o onome što je gore na nebu, ni o onome što je dole na zemlji, ni o onome što je u vodi." Kako to shvataju prahrišćani?

Mi prahrišćani znamo da Duh Božji živi u svakom čoveku. Da bismo se okrenuli Bogu, svom Ocu i Hristu, našem Spasitelju, ne treba nam nikakva slika u spoljašnjem pred kojom klečimo i koju obožavamo, već odlazimo u svoje unutarnje i tamo se molimo Bogu. Nama nisu potrebne statue, nikakvi kovčezi, ni slike raspeća ili slično, jer znamo da je Duh Božji živ u nama. Njemu se obraćamo. On je naš oslonac i naše uporište.

Svaka takozvana sveta slika, koju obožavamo je "drugi bog", jer svaka figura koju obožavamo u spoljašnjem udaljava nas od Boga u našem unutarnjem.

Hrist nam je po smislu objavio: obožavamo li slike i statue, kao na primer slike svetaca, onda mi sebi sliku Boga, anđela ili Neba stvaramo prema svojim zemaljskim predstavama. Ta slika ulazi u našu dušu. Kada dođe vreme smrti i naša duša pođe u onostrana carstva, tada ćemo možda zbog tih slika patiti, jer su to programi koje smo uneli u svoju dušu.

Mislima ne možemo sebi da predstavimo večna Nebesa. Mi ne možemo sebi stvoriti sliku o najčistijim svetovima, niti o anđelima, o duhovima, a pogotovo ne o Bogu Ocu, Otac-Majka-Bogu, i o Hristu, Savladaru Neba. Slike i statue su samo predstave. Ako kao duša sa takvim predstavama odemo u onostrano, moramo ih se, pre svega, osloboditi da bismo u toku čišćenja naše duše došli do prave slike, do stvarnosti postojanja; dok ne uronimo u nebo koje mi sebi kao čovek ne možemo predstaviti; dok Boga našeg Oca ne budemo gledali licem u lice i Hrista našeg brata i Spasioca, i našu braću i sestre, božanska bića neba. Tako nas je učio Hrist, Duh koji se objavljuje.

Mi prahrišćani u Univerzalnom Životu nemamo ni krst sa telom. Za nas je Hrist uskrsnuo. Svesni smo da delo Spasenja Gospoda nosimo u našim dušama, u našim srcima. Njega simbolizuje slobodan krst. Za nas je Krst Uskrsnuća istovremeno putokaz za večno postojanje. Telo je predstavljeno na različite načine. Ako verujemo da je to telo, ta slika, nekada bio Isus, onda imamo telo kao sliku u našoj duši. Kada posle smrti kao duša odemo u onostrano pojaviće se slika, telo. Biće nam tada teško da tu sliku, koju smo obožavali, otklonimo iz naše duše. I duže će potrajati dok ne postanemo svesni da je Uskrsli svetleće biće večnog postojanja, a ne telo na krstu.

U Prvoj Zapovesti stoji takođe da ne treba da stvaramo slike o onome što je na zemlji, niti o onome što je u vodi. Ovo ćemo razumeti ako znamo da sve što na zemlji vidimo nije prava stvarnost. Naše fizičke oči posmatraju omotač koji u sebi zaklanja život, Duh.
Životinje, biljke, kamenje, ono što je na zemlji i u zemlji, što vidimo u vodi ili što je na morskom dnu, to su aspekti Božji koji zbog zgušnjavanja u materiji, imaju drugi oblik nego u večnom postojanju. Mi treba životinje, naše sabližnje, da otkrijemo u srcu; celu prirodu treba da nosimo u srcu i vidimo je kao veliko stvaralačko Svetlo Božje. Pogrešno bi, međutim, bilo pretpostaviti da zemaljski životni oblik npr. pojavni oblik cveta ili životinje odgovara Božjoj stvaralačkoj snazi na nebu. U cvetu, u životinji je suština života, Bog; spoljašnji oblik je materijalni omotač.

Prirodna bogatstva su oblikovani Božji aspekti. To što mi na zemlji vidimo nije, dakle, prvobitno stvaranje, već samo odsjaj onoga što je Bog u čistom stvaranju stvorio. Zato ne treba da sebi pravimo slike o tome i mislimo da je taj oblik na nebu isti.

U Bibliji "Dobra vest"*, Prva Zapovest glasi nešto drugačije: "Ja sam Gospod Bog tvoj. Za tebe ne postoje drugi Bogovi osim Mene. Ne pravi sebi Božjeg lika. Ne pravi sebi takođe nikakvu sliku bilo čega što je na nebu, na zemlji ili u moru."

Nije, dakle, slovo istina, već smisao. Zato je za nas prahrišćane značajno da, kroz svakodnevno ispunjavanje Zapovesti i Besede na Gori, shvatimo smisao.

* "Dobra vest", biblijski tekst: Biblija na današnjem nemačkom.
Štutgart, 1982. Zajednički prevod Biblije po nalogu i u odgovornosti katoličke i evangelističke crkve za zemlje u kojima se govori nemački jezik.

"Deset Božjih zapovesti"

Slovo će oživeti tek kada čovek počne da ispunjava Zapovesti. Na taj način on postepeno sazreva u sveobuhvatni Zakon ljubavi i života. Samo onaj ko Zapovesti ispunjava srcem i u duhu ljubavi spoznaće sveobuhvatni Zakon i tako naći istinu, koja je u unutarnjem čovekove duše.Iz knjige "Ovo je Moja Reč"

Ovaj tekst je dostupan i kao knjiga "Deset Božjih zapovesti". Knjiga se može naručiti od Izdavačke kuće Reč.